Живот и рад првих поглавара СПЦ: Како је Српска архиепископија постала патријаршија и на кога је цариградски патријарх бацио проклетство
Како је Свети Сава дошао на идеју да затражи одвајање архиепископије и чијој побожности се дивио, који архиепископ је био толико одан краљу да кад је овај изгубио престо и он сам се повукао са своје функције, кога је проклео цариградски патријарх…
Аутор: Љубинка Петровић
Прича о самосталности Српске православне цркве почиње 1219. са архимандритом Савом (Светим Савом) – те године је српска црква одвојена од Орхидске архиепископије (којој је била подређена) и добија засебну архиепископију.
Убедивши цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантина да није у њиховом интересу велико снажење Охридске цркве, Сава је успео да издејствује добијање аутокефалије. За првог српског архиепископа хиротонисан је на празник Успенија пресвете Богородице 1219. у Никеји. До постављања првог патријарха 1346, Српска црква је имала 12 поглавара- архиепископа, с тим што је Јоаникије II био последњи архиепископ (поглавар) и први патријарх.
Епископ шумадијски Сава је у књизи “Српски јерарси”, између осталог, изнео податке о сваком од њих. Ту су записи шта је све Свети Сава препознао као проблеме у цркви, ко је важио за великог неимара, као и како је, уопште, уведена функција патријарха…
Сви српски архиепископи (поглавари)
1. Свети Сава (1219-1233, +1236)
Издејствовао оснивање архиепископије
Растко је рођен око 1173, био је најмлађи син Стевана Немање и Ане. У осамнаестој години живота, на Светој Гори, примио је монашки чин и добио име Сава. Помагао је светогорске манастире, пре свега манастир Ватопед, захваљујући материјалној помоћи коју су му слали родитељи. Управо је у манастир Ватопед дошао Стефан Немања, пошто је предао престо свом млађем сину, и одавде су два монаха- Сава и Симеон кренули на поклоничко путовање по светогорским светињама.
– Бавећи се у Цариграду пословима манастира Ватопед, монах Сава је добио дозволу да обнови разорени манастир Хиландар да би учинио од њега први српски манастир у Светој Гори. Обнова Хиландара завршена је 1199. и у њему је Сава рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. Сазнавши за сукоб браће Вукана и Стефана, долази у Србију. Заједно са својим ученицима, које је повео са Хиландара, настанио се у Студеници (манастиру). За време путовања по Србији, поред разних недостатака црквене организације, опазио је и недовољну спрему парохијског свештенства. Уверио се колико се по духовне црквене и државне интересе штетно што Србија нема још своју самосталну и добро организовану вишу јерархију, већ сав посао око тако важне унутрашње мисије лежи на једном православном епископу у Расу, који је потчињен охридском архијепископу. Стога је он приступио издвајању православне цркве у самосталној држави свог брата из Орхидске архијепископије – наводи се у књизи епископа шумадијског Саве “Српски јерарси”
Сава 1219. одлази у Никеју да затражи самосталност Српске цркве. Убедивши цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантина да није у њиховом интересу сувишно снажење Охридске цркве, архимандрит Сава успео је 1219. да постигне оснивање архиепископије и добијање аутокефалије. За првог српског архиепископа архимандрит Сава је хиротонисан на празник Успенија пресвете Богородице 1219. у Никеји.
– На основу најновијих истраживања, у земљи су, поред старих епископија у Расу, Липљану и Призрену, основане нове. У Приморју две (Хумска и Зетска) и у унутрашњости Србије шест (Жичка, Хвостанска, Будимљанска, Дабарска, Моравичка, Топличка). Седишта епископија нису била у градовима, јер српска држава тада није имала већи број градских насеља, већ при појединим манастирима. Седиште нове Српске архиепископије било је у Жичи. За епископе новооснованих епархија архиепископ Сава је поставио своје најбоље ученике које је повео из Хиландара – наводи се у књизи “Српски јерарси”.
За време краља Радослава Свети Сава одлази на своје прво путовање у Свету земљу, а после крунисања краља Владислава, повукао се са свог положаја и кренуо на друго поклоничко путовање по Светој земљи. При повратку са овог путовања упокојио се 14.јануара 1235. у Трнову. Његове мошти пренете су из Трнова у манстир Милешеву, у мају 1237, и овде су почивале све од 1594. док их Синан- паша није однео у Београд и спалио на Врачару.
2. Св. Арсеније I (1233- 1263, +1266)
Велики неимар и одличан беседник чијим духовним животом је руководио Свети Сава
Архиепископ Арсеније био је родом из села Дабра, близу Сланкамена. Био је одушевљен радом светога Саве. У манастир Жичу је дошао већ као монах. Свети Сава га је примио у своју келију да би руководио његовим духовним животом. Како се Арсеније истакао у побожном животу, свети Сава га је поставио за еклисијарха велике и саборне цркве архиепископије жичке.
Пошто је свети Сава размишљао о повлачењу са положаја поглавара цркве, избор је пао на Арсенија који је на сабору у манастиру Жича изабран за архиепископа.
– Из летописа манастира Троноше сазнаје се да је (Арсеније) нашао у Хвостанској нахији место где је подигнут храм Светих апостола и ту, у Пећи, биће друга архиепископска резиденција нарочито у кризним временима. Касније ће овде бити стално седиште поглавара Српске православне цркве. За време архиепископа Арсенија грађевинска делатност у Српској цркви била је на завидној висини. Из тога времена потичу манастири Сопоћани и Градац. Из његових сачуваних беседа види се да је био одличан беседник. Када је архиепископ Арсеније оболео, за наследника му је изабран епископ хумски Сава, син Стефана Првовенчаног, 1263. – пише епископ шумадијски Сава у својој књизи.
Архиепископ Арсеније умро је 28.октобра 1266. у Чрнчи, а сахрањен је у храму Светих апостола у Пећи.
3. Св. Сава II (1263-1271)
Брат краља Уроша, уврштен у ред светитеља
Епископ хумски Сава, брат краља Уроша, постављен је за српског архиепископа 1263, а пошто је Арсенија “ударила капља”.
– Поставши архиепископом, Сава II “пазио је смислено на првозаконо предање, што је светим апостолима и богосним оцима утврђена права вера и савршени устави по достојању”. Архиепископ Сава II управљао је Српском црквом седам година. Умро је 8. фебруара 1271. и сахрањен у пећком храму Светих Апостола. Српска православна црква уврстила га је у ред светитеља- пише шумадијски епископ Сава у својој књизи.
4. Данило I (1271-1272)
Смењен са светитељског престола
Данило I је изабран за поглавара после смрти Саве II, а пре овог постављања био је игуман манастира Хиландар. О његовом животу и раду нема много података, али је забележено да се бринуо за Христову цркву као што треба. Ипак, како је наведено у списима, “ради неког случаја који му се догодио”, смењен је са светитељског престола.
5. Св. Јоаникије I (1272-1276, +1279)
Привржен краљу Урошу, краљица Јелена пренела његове мошти у Сопоћане
Пошто је Данило I смењен, за новог архиепископа изабран је игуман студенички Јоаникије. Он је у манастиру Хиландар постао прво иконом, а потом и игуман манастира. Када се вратио у Србију, постао је игуман Студенице и са тог положаја је и постављен за архиепископа српског 1272. О раду архиепископа Јоаникија нема скоро никаквих података.
– Познато је само да је био врло привржен и веран краљу Урошу. Када је краљ Урош изгубио престо и повукао се у Хум, са њиме се повукао 1276. и архиепископ Јоаникије што представља јединствен случај оданости. Архиепископ Јоаникије се упокојио 28.маја 1279. у Пилоту, где је и сахрањен. Имајући у виду његову оданост према њеном супругу, краљица Јелена је неколико година касније пренела мошти архиепископа Јоаникија из Пилота у манастир Сопоћане и овде их свечано сахранила – пише епископ шумадијски Сава.
6. Св. Јевстатије I(1279-1286)
Управљао црквом седам година
Архиепископ Јевстатије I је рођен у Жупи будимљанској. Као младић је отишао у манастир Св.арханђела Михаила, седиште Епархије зетске, а замонашио га је епископ зетски Неофит. Био је игуман манастира Хиландар од 1262 до 1265. За архиепископа српског дошао је после смрти Јоаникија, највероватније месец дана после његове смрти, у јуну 1279. Архиепископ Јевстатије I је управљао Српском црквом седам година. Умро је у јануару 1286.
7. Св. Јаков (1286- 1292)
Подизао цркве, био велики љубитељ књига
О његовом животу и раду нема много података. Познато је да су у његово време подизане цркве, да се много трудио и залагао и да је био велики љубитељ књига. На месту архиепископа био је шест година.
8. Св. Јевстатије II (1292- 1309)
Обновио Жичу
Ни о животу и раду архиепископа Јевстатија II нема много података. Верује се да је био епархијски епископ пре него што је дошао на место поглавара. Обновио је манастир Жичу.
– За његово време је завршаван живопис храму Св. Ахилија у Ариљу тако да “портрет архиепископа Јевстатија II, савременика краља Драгутина и сликара ариљског, стоји на јужном делу западног зида” – пише епископ шумадијски Сава о њему.
9. Св. Сава III (1309- 1316)
Нагледао изградњу цркве Богородице Љевишке
Богословско образовање је добио у Хиландару, а са места игумана поменутог манстира постао је епископ призренски. Иако се не зна када је тачно постављен, познато је да је надгледао грађење цркве Богородице Љевишке, те је морало бити пре 1307.
– Наиме “натписи узидани у цркву у којима се спомиње име епископа Саве из истог су времена из којег је и велики ктиторски натпис са источне стране цркве који је тачно датован. Пошто су ти натписи узидани у зидове цркве 1307. на оним местима која показују да је црква била при завршетку, може се као сасвим сигурно сматрати да је Сава дошао бар годину- две раније пре почетка зидања цркве” – наводи се у књизи “Српски јерарси”.
Епископ Сава је изабран за архиепископа након смрти Јевстатија II 1309. Редовно је давао помоћ Хиландару, а то је захтевао и од својих наследника. Умро је 26.јула 1316.
10. Св. Никодим (1317- 1324)
Крунисао Стефана Дечанског за краља
Никодим је био хиландарски игуман, а за архиепископа је изабран, вероватно, на Спасовдан 12. маја 1317.
– Налазећи се у дипломатској мисији у Цариграду 1313, Никодим је присуствовао богослужењу које су по типику (типик – скуп правила, врста црквеног устава) преподобног Саве Освећеног вршили јерусалмиски и антиохојски патријарх. Поставши српски ахриепископ, Никодим је послао у Цриград да му се донесе јерусалимски типик из манастира светеога Јована Продрома – пише епископ шумадијски Сава у својој књизи, као и да је за проучавање богослужења Српске цркве Никодимов Типик најважнији и то јер је први пуни типик са каландаром у Српској цркви:
– Богослужење Српске цркве је захваљујући архиепископу Никодиму већ у XIV веку достигло свој пуни развитак. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. приликом бомбардовања. Сачуван је за нуаку захваљујући професору Лазару Мирковићу који га је “дао пре рата фотографски снимити целога од прве до последње стране”.
Архиепископ Никодим крунисао је 6. јануара 1321. Стефана Дечанског за краља. Умро је 12. маја 1326, а придворни храм у Владичанском двору Српске православне епархије источноамеричке у Еџворту, Пенсилванија, САД, посвећен је њему.
11. Св. Данило II (1324- 1327)
Краљ Милутин навијао да он води цркву
Данило II, чије се, како пише епископ шумадијски Сава, “мирско име не зна”, био је властелински син. На сабору, одржаном у Србији, изабран је за игумана хиландарског, а половином 1311. за епископа бањског.
– Будући да је присуствовао последњим часовима краљице Јелене оставио је детаљан и дирљив опис њене смрти и полазак погребне поворке из Бањске за Градац. Када је завршено подизање Бањске, епископ Данило се повукао у првој половини 1315, а идуће године се вратио у Србију на позив краља Милутина који је желео да га види на престолу светога Саве. Епископ Данило је после смрти археипископа Саве ИИИ, 26. јула 1316, узео учешће у раду изборног сабора који се трипут састајао и тек тада изабрао за новог архиепископа игумана хиландарског Никодима, Даниловог ученика. Претпоставља се да је епископ Данило много допринео да се страсти смире и да за архиепископа буде изабран Никодим. С озбиром да се жеља краља Милутина није остварила, Данило је изабран за епископа хумског са седиштем у Бијелом Пољу при саборном храму Светих Апостола – наводи епископ шумадијски Сава, али и да се епископ Данило нашао и крај краљеве смртне постеље и сахранио га у храму Светог Стефана у Бањској.
За архиепископа је изабран 14. септембра 1324, после смрти архиепископа Никодима.
– У његовом раду посебно су дошле до изражаја његове способности за грађевинске послове, а које је он показао приликом грађења манастира Дечана. За време његове управе Српском црквом подизане су нове и обновљене запустеле цркве. Завршио је прекинуту обнову Жиче, у Јелшици је подигао црквеу СВ. Михаила и двор – наводи се у књизи “Српски јерарси”.
12. Св. Јоаникије II (1338- 1346)
Последњи архиепископ поглавар и први патријарх СПЦ
Према подацима, државни сабор се састао између 19. децембра 1337. и 3. јануара 1338, а за архиепископа није изабран игурман или неко од сабраће манастира Хиландар, већ Јоаникије, шеф дворске канцеларије- логотет краља Душана.
Како се краљ Душан прогласио за цара, а цара крунише патријарх, Српска архиепископија је на Цвети 9. априла 1346. проглашена патријаршијом. Први патријарх постао је архиепископ Јоаникије II.
– Да би умањио углед цара Душана и Српске патријаршије, цариградски патријарх Калист, по наговору Кантакузина, бацио је проклетство на цара Душана, патријарха Јоаникија и на виши клир Српске цркве. Иако се цар Душан није много обазирао на анатему, ипак, када су Турци прешли у Европу, покушао је да са Цариградском патријаршијом изглади односе, али у томе за свога живота није успео. Као образован човек и бивши логотет Душанов, патријарх Јоаникије II је учествовао у припремању Душановог законика- пише о њему епископ шумадијски Сава.
Изненада је преминуо 3. септембра 1354, на путу за Пећ, а тело му је положено у гробници у Пећкој патријаршији.
