Kada je čula da Bojan nema gde da živi sa malom bebom i suprugom, Ljubinka i njena porodica nisu razmišljali šta im je činiti “Ne košta ništa, kuću vam poklanjamo!”
U selu Poljana, nedaleko od Požarevca, glavna tema ovih dana je jedna lepa priča o retkoj humanosti u današnje vreme. Reč je o porodici koja je rešila da deo svog nasledstva pokloni onima kojima je, kako kažu, potrebnije nego njima.
Ljubinka, vaspitačica u penziji iz Požarevca, nasledila je kuću sa okućnicom i još nešto zemlje u Poljani, od svoje tetke Aleksije Stević, koja nije imala dece. Iako je kuća dosta stara Aleksija je do pre dve godine živela u njoj. Prvobitna ideja, kako je rekla Ljubinka za E-Braničevo, da prodaju kuću koja vredi između tri i pet hiljada evra, i taj novac uplate za lečenje bolesne dece. Međutim, prošlo je izvesno vreme, a kako ozbiljnih kupaca nije bilo došli su na drugu ideju. U dogovoru sa svojom porodicom, ćerkom Natašom, zetom Vladanom i unukom Ninom, Ljubinka je odlučila da deo nasledstva pokloni. Da odluči kome je najpotrebniji krov nad glavom, pomogao je meštanin Vladan Paunović.
Naime, on je predložio Bojana Markovića opisujući ga kao dobrog momka koja ima porodicu, a nema gde da živi.
U celu priču uključio se potom i Perica Novaković, poznatiji u Poljani kao Pera poštar, koji povremeno radi sa Bojanom neke dodatne poslove po selu i za njega ima samo reči hvale, a koji je i spojio Ljubinku i njega.
Bojana život nije mazio, iako ima roditelje rano je ostao bukvalno na ulici, bez stalnog posla i stambenog pitanja.
„Upoznala sam se sa Bojanom i njegovom suprugom i otišli smo da pogledaju kuću. Oni su rekli da im odgovara i pitali koliko košta. Samo sam im odgovorila: „Ne košta ništa, to ćemo da vam poklonimo“, ispričala je Nataša, Ljubinkina ćerka.
Ugoro o poklonu je potpisan, a Bojan će pored kuće, dobiti na poklon i 30 ari zemlje pod šumom. Kako je rekla Ljubinka, kada su čuli za njegovu životnu priču, nijednog trenutka se nisu premišljali oko svoje odluke.
Bojan je neizmerno zahvalan svojim dobročiniteljima i sada samo razmišlja o tome kako što pre da sredi kuću i usele se do zime.
„Nisam očekivao sve ovo što se desilo, presrećni smo. Imamo sina od godinu dana, zove se Nikola, a sada možemo da planiramo i proširenje porodice. Za mlade ljude mnogo je značajno da imaju rešeno stambeno pitanje. Srećan sam što imam podršku ljudi iz sela, oduvek sam voleo selo. Stanovao sam i u Beogradu i Smederevu, ali ovde mi je najlepše, poznajem ljude, tu sam odrastao, školu završio, tu vuče srce“, iskren je Bojan, koji je u razgovoru za regionalni internet portal E Braničevo, naveo kako će u znak zahvalnosti i poštovanja da nastavi da proslavlja Aleksijinu slavu, MItrovdan.
